Išli smo u Afriku

Ali ne da bi sadili papriku, već da bismo omogućili digitalnu transformaciju jedne od najbrže rastućih kompanija igara na sreću iz Afrike.

A kako smo otišili? Svakako ne naprečac. Dosta smo vremena i interneta potrošili na mejlove i onlajn sastanke sa do tada nama nepoznatom kompanijom BetKing. U jednom od mejlova smo dobili pitanje da li bismo otišli u Lagos i održali inicijalni workshop. Taj mejl sam pročitao više puta, razumeo pitanje iz prve, ali nisam bio siguran šta da odgovorim. Odlazak za Afriku nije toliko jednostavan, a i čuješ i pročitaš svašta (uglavnom negativnog). Održali smo kratki interni sastanak i doneli odluku. IDEMO i tačka.

Nismo baš mogli da bukiramo prvi avion za Nigeriju jer smo saznali da su nam potrebne vize, a pogađate, u Srbiji nema konzulata, niti ambasade. I to od novembra 2018. Baš smo lepe sreće, pomislih. Najbliža opcija Nemačka. Kako nam ide taj internet, izguglamo da Nigerija nudi „on arrival“ tip vize, da sve popuniš online, a regulišeš sve kada dođeš na aerodrom. Te da bismo izbegli dodatne troškove i nepotreban put u Nemačku, upustismo se u avanturu koja je zahtevala mnogo papirlogije (pozivno pismo, prijava od imigarcionog i slično). Ovo, a i pripremanje  Demo rešenja za naše potencijalne partnere se malo odužilo, ali eto nas marta na putu do Istanbula odakle smo imali konekciju za Lagos.

Nakon 10 sati puta umesto našeg domaćina, dočekala nas ogromna vlaga. Tada smo upoznali malo i njihov mentalitet, a glavna crta istog je letargičnost i brzina puža u svemu što rade. Lagao bih kada ne bih rekao da me je malo uhvatila panika posle dva sata u imigracionom na aerodromu. Niko se od zvaničnika ne oglašava, a mi u međuvremenu saznajemo da je za ulazak potreban pasoš validan minimum šest meseci od planiranog boravka. Pogađate, jedan od nas tako nešto nije imao. Naš domaćin je sve vreme bio sa nama na vezi i govorio da će sve biti OK. Čak nam je u trenucima očaja napisao da smo na aplikaciji za vizu mogli umesto imena da upišemo i Tuti Frutti, i da bi nas pustili. Kasnije nam je bilo smešno 🙂 Ali, kao što rekoh, da smo znali da su samo toliko „brzi“, ne bi bilo mesta za napetost i nervozu. Kada smo rešili svu papirologiju i usput promenili po par majica (jer ventilacije na aerdoromu nema), nastavili smo sa našom avanturom.

Naš domaćin je bio Majk, Južnoafrikanac od pedesetak leta, veliki gospodin i car od čoveka. Kada nas je on preuzeo, nismo više morali da se brinemo ni oko čega. Njegov zagrljaj i srdačan doček sa frižiderom ledene vode, sokova i piva nas je raspametio (notirali sebi da ako nekada dođe u Srbiju, ne ode sa ništa manjim oduševljenjem). Kao neko ko živi u Lagosu više od 15 godina tačno je znao šta nam je potrebno po izlasku iz aviona. U našem slučaju iz imigracionog 🙂

Imali smo organizovani shuttle bus u kome su se našli i BetKing partneri sa Malte koji su takođe putovali sa nama iz Istanbula. Na putu do hotela smo uvideli da u transportnom sistemu Lagosa vlada “uređeni haos”. Bar iz naše perspektive, jer za njih je to sve itekako normalno. Put od 20 kilometara do hotela je trajao “tričavih” 90 minuta. Za to vreme smo videli da svi svima trube, svi negde jure, dešava se da  zagrade jedni druge bez blama do trenutka kada nastane opšti kolaps. Ali nije sve tako crno. Kada se na raskrsnici vozači zaglave i jedan drugog zagrade, uvek se nađe neko ko će izaći iz automobila i odraditi posao saobraćajca. Malo se kao dirigent razmaše i vrati saobraćaj koliko toliko u normalu.

Nakon spoznaje da je saobraćaj u Beogradu kao onaj iz Zvezdanih staza u poređenju sa saobraćajem u Lagosu, dolazimo do hotela. A hotel, kao uostalom i svi u Lagosu, u potpunosti ograđen. Nismo samo mi prošli kroz skener, već i naši koferi. A dva dobroćudna radnika obezbeđenja su naš shuttle bus pregledali uzduž i popreko, od gepeka, haube, preko ogledalca ispod poda vozila. A kada uđete u hotel imate osećaj da ste prošli kroz neki portal i kročili u vama poznato okruženje. Sve je čisto, fancy, na nivou bilo kog hotela sa 4-5 zvezdica u bilo kom drugom delu sveta. Malo me je nervirao taj previše servilni pristup koji su imali prema nama. Niti smo mi bogovi koji su sišli sa zemlje, niti volimo da nam se neko smeška sve vreme, a kamoli da nas zovu „ser“, jer smo daleko od te viteške titule. Ali džaba, koliko god da im ponoviš da te ne zovu tako, oni ti odgovore da neće sa sve „ser“ na kraju rečenice. Pored velikog obezbeđenja na ulazu, svaki sprat u hotelu ima još jednog čuvara koji vam uvek poželi dobrodošlicu ili umesto vas pozove lift.

Kancelarije naših partnera su bile mesto gde smo proveli dosta vremena u narednih nekoliko dana. Za razliku od aerodroma, tamo je bilo klime, čije su performanse ponekad testirali i previše, pa smo par puta zamolili da istu isključe 🙂 Klijent je vreme koje je proteklo od mejla sa pitanjem da li bismo došli u Lagos, do našeg dolaska iskoristio na najbolji mogući način. Uradili su ozbiljan domaći, te su nam vrlo jasno i precizno prezentovali svoje zahteve. Sales Cloud se nametnuo kao logično rešenje. Kada je u pitanju bila korisnička podrška, pokazali su nam šta trenutno imaju i kako to funkcioniše. Pitali su za savet kako mogu da dodatno unaprede svoj korisnički centar korišćenjem Salesforce platforme. Koristili su konkurentski softver koji je imao ograničene mogućnosti pa smo predložili da putem Omnichannel pristupa omogućimo njihovim zaposlenima, da nezavisno od kanala komunikacije, uvek imaju na raspolaganju sve informacije o korisniku koji je otvorio ticket. Kao veliki izazov pokazala se integracija telefonske centrale sa Salesforce platformom. Međutim osmislili smo način kako da to uradimo, te smo predložili da integrišemo telefonsku centralu sa Service cloud-om, da kroz Social Studio omogućimo njihovim back office agentima da dobiju sve poruke koje dođu sa Social Media kanala. Ono čega nisu bili svesni jeste da im Salesforce može pomoći oko lokacija i da to ne zahteva dodatno investiranje u Google API servise, jer Salesforce ima partnerstvo sa kompanijom Google i to sve radi u realnom vremenu… Od toga da lociraju gde se nalaze svi njihovi franšizeri (jer se dešavalo da su se često selili, te tako sami sebi postajali konkurencija) i da na osnovu uvezivanja sa Google mapama predložimo nove potencijalne lokacije (na osnovu gustine naseljenosti stanovništva).

Sve te razgovore smo vodili u toku dana, noću smo bili privilegovani da obiđemo neke od country klubova u koje imaju pristup samo članovi i njihovi gosti. A da biste bili član, morate biti baš bogati, što ogromna većina u Nigeriji nije. To se moglo videti na ulicama grada, a iz razgovora sa lokalnim stanovništvom smo saznali da većina radi i za manje od 100$ mesečno, što je minimalac. Dovoljno je reći da kupovina novina košta određenu sumu, a ako želite samo da “pročitate naslove”, to je znantno jeftinije, što i većina stanovnika praktikuje.

U tim izlascima, a i u hotelu, smo imali prilike da probamo lokalnu kuhinju. Naš savet je, nemojte, tj. probajte, ali nemojte da kažete posle da vas nisam upozorio 😉 Sve je previše začinjeno, za ono što su nam rekli da „nije ljuto“, i Indijci bi tražili vodu! Ono za što su rekli da je ljuto, to je bila živa vatra u našim ustima. Uglavnom se hrana bazira na piletini i teletini, a za dezert ili užinu uvek je bilo voća, i to kakvog! Iako smo na forumima pročitali da se istog klonimo, veoma nam je drago što nismo poslušali taj savet. Voće je bilo savršeno. Probali smo neke nove vrste banana (o da, postoji mnogo vrsta, a neke se čak i pohuju i koriste kao prilog glavnom jelu), mango, papaju. Najslađe pomorandže i ananas nismo jeli nigde drugde nego u Lagosu. Ako se zadesite u Nigeriji preskočite ceđenu pomorandžu već obavezno tražite da vam iscede ananas!

Naša prva poseta se završila tako što smo naučili još jednu veliku lekciju – da je odlazak podjednako težak kao i dolazak. Moraš biti na aerodromu minimum 3-4 sata ranije, a kako je vlažnost tričavih 90%, što uz činjenicu da prostor nije kimatizovan za nas debeljuškaste programere predstavlja “neizmernu radost”. Posle tog odlaska smo svaki sledeći put uplaćivali business lounge, ali smo se prvi put pošteno preznojili.

I kao što ste pretpostavljali, išli smo do sada u Afriku više puta, jer je način poslovanja sa BetKing-om na principu agilnog pistupa. Sve ide u fazama koje smo dogovorili sa njima, jer izvesti digitalnu transformaciju firme koja je za 18 meseci porasla sa 20 zaposlenih na preko 300 i koja konstantno raste i razvija se, nije bila moguća iz jednog puta.

Da li bismo radili sa još nekim klijentom iz Afrike? Apsolutno da, naročito posle priče naših domaćina da se svaka zemlja umnogome razlikuje i da njih strašno nervira što svi Afriku posmatraju kao jednu državu. A mi bismo baš voleli da upoznamo još dosta različitih kultura sa tog kontinenta i suočimo se sa novim izazovima, kako kulturološkim, tako i tehničkim 😉